Пре неких годину дана Владимир Путин је рекао да је историјско памћење највећи ресурс руског народа. Имајући у виду с једне стране нашу историју, однос према њој и тешкој прошлости Срба на овим балканским и панонским просторима пропраћену планским вековним геноцидом када је током 19. и 20. века страдало око 7 милиона уз систематско углавном насилно преверавање при чему је тим деловањима, уценама, претњама и насиљем преведно у друге вере и нације око 10,5 милиона Срба, те вишевековне борбе нашег народа за ослобођење и обнове своје државности које су биле у директној супротности са освајачко пљачкашким и другим страним интересима великих сила и религија с друге стране, спознаја тих вишевековних, али и нововековних непријатеља кроз историјске мотиве и последице заслужују да се према њима у историјском памћењу односимо као према највећем ресурсу српског народа. У том контексту ваља посебно имати у виду турску царевину, односно у савременим условима турску државу и њено понашање и активности на просторима бивше СФРЈ, посебно у БиХ и Косову и Метохији.
...
Резиме и Српству за наук
Све предходно наведено има за циљ да обнови, расветли и опомене наш народ на историјско памћење као наш највећи ресурс а које се осведочило злочинима, насиљем, терором, лажима и верској нетолеранцији према Србима. То се недвосмислено осећа и види кроз бројне изјаве попут Ердоганове јер се показују као дух континуитета једне политике како у прошлости, тако сада и у будућности.
Из тог континуитета, после низа опомена, искустава, поука и последица од оне Светога Саве чије су мошти спалили Турци на Врачару, преко мученика као што је владика Теодор Вршачки који је жив деран на мех, те игумана Пајскија и ђакона Авакума који су набијени на колац те изложени на зидинама Београда, потом споменуте „Ћеле куле“ – њихове тријумфалне капије ужаса и терора, затим зверских иживљавања муслиманских усташа током Другог светског рата, до зверски убијених мајки и деце из околине Сребренице, следи наук Српству да на историјски заборав и заблуде немамо право, поготово што код друге стране још увек нема ни говора о покајању а камоли о извињењу за сва злодела што нам учинише њихови сународници.
Ипак, оно што захтева и обавезује људски и хумани принцип је став да се подрже сви они појединци, групе, организације или покрети који су на верној линији слоге, части, правде, истине и великодушности достојне тако потребног смиривања страсти водећи нас путем мира и заједничког искреног рада ка поузданој добробити већине оба народа. Ка том циљу и смислу увек су добродошле искрене намере, подршке и помоћи других са стране.
Аутор: др Раде С. Н. Раић
