У СУСРЕТ ГОСТУ...

Емисија "Случајни партнери" - ТВ БН

Тема: "Прећутана историја древних Срба и Словена"

Уредник емисије: Светлана Ђокић

Гости: проф. др Србољуб Живановић и гђа Весна Пешић

ДОГОДИЛО СЕ НА ДАНАШЊИ ДАН

26. фебруар

1199. - Данас је празник Св. Симеон Мироточиви. Симеон Мироточиви је заправо монашко име Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Стефан Немања рођен је 1118. године у Рибници. Владао је Топлицом, Ибром и Расином. Власт је преузео 1166, кад је збацио брата Тихомира, великог жупана, штићеника двора у Цариграду. Убрзо по преузимању власти, покушао је да се отргне вазалног односа према Ромеји (Византија), против чије је војске ратовао у савезу с Млетачком републиком, али је то успео тек после смрти ромејског цара Манојла Комнина 1180. У савезу са Угарском, напао је Ромеју и Рашкој прикључио Зету, Требиње, Захумље и Метохију. Немачки цар и један од вођа Трећег крсташког рата Фридрих I Барбароса, који је с војском на основу споразума с Немањом прошао кроз Рашку, 1189. није прихватио његову понуду за савез против Ромеје. Кад су крсташи прешли у Малу Азију, Ромеја је напала Рашку и преотела јој 1190. територије преко Мораве, али је Немања успео да очува самосталност државе. У току своје 37-годишње владавине, Немања се сурово разрачунавао са богумилима, чинио је многа добра дела, а подигао је манастире Ђурђеве ступове, Студеницу, Богородичин манастир и Светог Николу код Куршумлије. Године 1196. он се замонашио и добио име Симеон Монах. Неко време је провео у Студеници, а затим је отишао на Свету гору у манастир Хиландар (који је подигао са својим сином Савом), где је и умро, на данашњи дан 1199. године. По својој жељи, сахрањен је у Хиландару. Годину дана после смрти, приметили су да из Симеонове руке извире миро од којег је сва црква мирисала. Због тога је Скуп светогорских духовника канонизовао Симеона за светитеља, назвавши га Симеон нови Мироточац, првог у низу светаца из лозе Немањића.

1777. - Рођен је српски државник и писац прота Матеја Ненадовић, војвода из Првог српског устанка, творац и први председник Правитељствујушчег совјета - прве српске владе. Са стрицем Јаковом покренуо је у Ваљевској и Шабачкој нахији Први српски устанак. Командовао је делом устаничких снага 1806. у боју на Мишару код Шапца у којем су Турци потучени до ногу. Као први дипломата обновљене Србије, путовао је у Петроград да успостави дипломатске односе с Русијом и заинтересује руску владу за подршку и помоћ, набављао је оружје у Аустрији и играо важну улогу у преговорима с Турцима. После пропасти устанка 1813, у емиграцији је свим силама настојао да заинтересује велике силе за Србију и присуствовао је Бечком конгресу с пуномоћјем српских вођа. После Другог српског устанка, постао је ваљевски кнез, али је пензионисан због несугласица са кнезом Милошем Обреновићем, а због сукоба са кнезом Михаилом 1840. прогнан је из Србије. Вратио се 1842, кад су Обреновићи оборени с власти и постао је државни саветник. Написао је "Мемоаре", једно од најбољих мемоарских дела српске књижевности, пуне драгоцених података о догађајима и људима у време Првог српског устанка.

1802. - Рођен је Виктор Иго, француски песник романтичар, аутор драма и романсијер, књижевни теоретичар и публициста, један од највећих француских књижевних стваралаца 19. века. Будући да је, као Гете или Волтер, умро у дубокој старости (у 84. години), Иго је мање-више доминирао свеколиком француском литературом 19. века. Осим тога, у француској културној средини важио је за арбитра, а имао је и идеју о томе да Данте и Шекспир чекају на њега, тј. да управо он припада најславнијем књижевном тројству. Почео је да пише већ у 20. години, у традиционалној форми, као убеђени монархист, и тада објављује збирку "Оде и баладе", која га прослављa и доноси му сталну новчану помоћ краља Луја XVIII. Од тада се у његовом животу нижу значајни датуми, од којих су неки значајни и за француску књижевност уопште. То је пре свега појава чувеног предговора драми "Кромвел" 1827. који се узима за манифест француског романтизма. Појава Игоове драме "Ернани" 1830. означава коначну победу романтизма над класицизмом у Француској. Након тога, Иго 1831. објављује роман "Богородичина црква у Паризу", као и четири збирке песама, а постаје и члан француске Академије. Година 1843. за Игоа је била веома болна како на личном, тако и на плану стваралаштва: те године његова драма "Властела" доживљава неуспех, а затим, несрећним случајем, песник остаје без своје ћерке Леополдине, којој ће касније посветити позамашан број стихова. У овом периоду Иго активно учествује у политичком животу Француске, постаје члан Горњег дома, посланик у Уставотворној скупштини, пошто се од некадашњег ројалисте 1848. преобраћа у републиканца и демократу. Због смелог отпора који је пружао Наполеону и његовом диктаторском режиму, бива изгнан из земље и у изгнанству проводи скоро 20 година, с тим што одбија помиловање 1859, рекавши да ће се вратити тек када се у земљу врати слобода. И заиста: он остаје у изгнанству све до проглашења Републике 1871. Па ипак, његов боравак у изгнанству обележен је плодним књижевним радом: збирка политичко-сатиричних песама уперених против Наполеона III "Казне" (написана махом у изгнанству), две збирке поезије, лирске и епске, "Контемплације" и "Легенда векова", као и роман "Јадници". Сахрањен је у париском Пантеону крај Емила Золе. Остала дела: драме "Марлон Делорн", "Лукреција Борџија", "Руј Блаз", збирке поезије "Оријенталке", "Јесење лишће", "Песме сумрака", "Унутрашњи гласови", "Зраци и сенке", "Песме улица и шума", романи "Поморци", "Човек који се смеје", "Деведесет трећа". Године 1876. написао је ватрени чланак "За Србију".

1917. - У окупираној Србији у Првом светском рату почео је Топлички устанак против бугарских и аустроугарских трупа, изазван масовним терором, пљачком и паљевином села и присилном регрутацијом. Окупатори су узвратили суровим репресалијама - побијено је око 20.000 људи, а у Топлици је уништено 55 села.

1930. - Постављени су први црвено-зелени семафори, на Менхетну.

1935. - Адолф Хитлер издао је декрет којим је основано Ратно војно ваздухопловство Немачке ("Luftwaffe") на чије чело је постављен Херман Геринг.

1960. - Умро је српски лингвиста Александар Белић, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије (после Другог светског рата Српска академија наука и уметности) од 1937. до 1960. и члан свих словенских академија. После завршене Велике школе у Београду, студирао је словенску филологију и лингвистику у Одеси и Москви. Основао је и уређивао часописе "Јужнословенски филолог" и "Наш језик". Оснивач је српске модерне дијалектологије и један од твораца научне синтаксе. Решио је сложен проблем општесловенског акцентног система. Под његовим руководством, САНУ је издала прву књигу великог "Речника књижевног и народног језика". Написао је око 500 расправа, језичких огледа, научних критика, полемика и приказа. Дела: "О језичкој природи и језичком развитку" (два тома), "Правопис српскохрватског језика", "Дијалекти источне и јужне Србије", "О двојини у словенским језицима", "Галички дијалекат".

1992. - Умро је српски глумац Јован Јанићијевић - Јанаћко, дугогодишњи члан Београдског драмског позоришта. Популарност је стекао филмским улогама, посебно телевизијским серијама попут "Грађана села Луга", "Парничара" и "Музиканата", а лик Бурдуша из последње од тих серија постао је саставни део његовог имена.