УСПЕШНО ОДРЖАН ЈАНУАРСКИ САБОР: НАСЛЕЂЕ СВЕТОГ САВЕ

НАСЛЕЂЕ СВЕТОГ САВЕ

Аутор: Милорад Мијић

РАСТКО НЕМАЊИЋ

И први подаци наших домаћих извора о дечаштву и младићком добу Растка Немањића указују на то, да је он растао у средини у којој није била туђа књига, нити јој је била недостајала обавештеност о духовним и културним проблемима њиховог времена. У Немањино време већ је била извршена „српскословенска редакција старословенских књига“. Монашки живот је био јако развијен а српска уметност достиже озбиљне успоне. Портрети Немање а ускоро и Светог Саве постали су саставни део иконографије српских цркава. Све су се више умножавале фреске са поворкама Немањића и са сценама из династичке историје по грађевинама завидне лепоте.

Рођен око 1173. године, на двору оца је добио широко образовање, али је од младости разумео да је овај живот „пролазан метежан и пустошан и прозревши духовним очима бесмисао овоземаљских блага, од младости своје молитвом и постом приону Господу“.

У својој осамнаестој години Растко бежи са неким монахом на Свету гору у руски манастир Светог Пантелејмона. У једној ноћи, пуној мистичне светогорске лепоте, за време дуге ноћне службе у манастиру у којој су сви чланови потере поспали од умора, уз пристанак игумана и братства, од младог принца Растка постао је монах Сава, најкрупнија и најзаслужнија личност целе српске историје.

МОНАХ САВА

Монах Сава је остао у Светој Гори пуних шеснаест година. У сасвим новој средини богатој подвижницима, расејаним по скитовима и осамљеним пештерама и манастирима у којима је цветао дух православља и богословска наука, млади принц пресаздавао се у монаха који је сасвим озбиљно схватио монашки завет и све чинио да се и сам уподоби најбољим од њих. Дочекан у Светој Гори као изузетан и до тада небивали случај, млади монах се трудио да се ни по чему не осети његово владарско порекло, и за себе није тражио никаве олакшице. Дошавши на Свету Гору млади монах Сава је изгледа чврсто решио да тамо остане до краја овоземаљскога. Стога се подвизавао строгошћу која није била ни мало обична. „Хлеба и воде окушаше и то оскудно, и исцрпљиваше младићки цвет (Теодосије). Уз то се мрзнуо и од зиме и само худа власена хаљина беше му довољна, и увек бос ходећи доби тако очврслу кожу, да се није бојао од каменог убоја“.

Овако строг испоснички живот, иако богато награђен обиљем духовних дарова, штетно се одразио на здравље. (Доментијан) Ради тих великих подвига и болест му се усели у срдачне утробе, јер због велике уздржљивости, пошто му је утроба сахнула болест се усели у њ и не остави га до краја“.

Кроз цео његов живот, пун труда и подвига просејавала је топла љубав за људе и присна оданост отаџбини. Строг према себи, проводећи годинама живот у строгом монашком самоодрицању млади монах је бос обилазио не само све манастире у Светој Гори него и многе осамљене монахе носећи им поклоне и телесну храну. Кроз пост и молитву, кроз дуга бдења и несебично служење својим ближњима, млади монах Сава је духовно сазревао брзином која је задивљивала његову околину. За ових шеснаест година његовог живота у подвигу изградио се у њему човек стваралац и прегалац особине које су наши монаси показивали вековима. Увек морен духовном глађу за плодоносном манастирском тишином Свети Сава је смисао живота гледао у служењу ближњима. Од првог дана боравка на Светој Гори исказивао је несебичност и човекољубље. У могућности да и материјално помаже све оне у Светој Гори, којима је помоћ била потребна, помагали су и прилагали и Свети Симеон и Свети Сава оберучке. Према свима дарежљиви и издашни били су строги и шкрти према себи. По доласку на Свету Гору монах Симеон, стар и већ физички оронуо, исти онај чија је лепа и снажна личност задивљивала Цариград, сада је топио своју последњу снагу у подвигу усамљеничком ћутању и бдењу. Стално бдећи над оцем који је постао знаменитост Свете Горе монах Сава је полако ступао на позорницу јавног живота у манастиру Ватопед. Прва и успешна дипломатска мисија му је била да од цара у Цариграду добије дозволу да гради манастир. Хиландар је довршен у јуну 1199. године, а Симеон се упокојио 13. фебруара 1200. године. У том моменту у манастиру је било свега 15 монаха. Број монаха у Хиландару је брзо растао и пред повратак Светог Саве у Србију имао је око 200 монаха. Радослав Грујић нас обавештава да је Свети Сава успео да под српску монашку власт на Светој Гори прибере 14 манастира са њиховим земљама и да све то стави под Хиландар. Према вероватним изворима у то време је Хиландар био Универзитет. О томе Епископ шумадијски г. Сава Вуковић каже: Хиландар је неговао све тада познате науке као и остали универзитети. Да се високо рангирао видимо по његовој библиотеци, ученицима тога Универзитета, њиховом знању, положајима који су заузимали.

Димитрије Богдановић каже: Чињеница је да Србија у средњем веку има писмене и учене људе, који знају грчки и латински, упознате добро са свим достигнућима европске и византијске школе одлично упућене у слободне науке – граматику, реторику и дијалектику, астрономију, геометрију, аритметику и теорију музике - спремне филологе а нарочито књижевнике.

Још при завршетку градње Хиландара са 26 година живота Свети Сава пише Хиландарски и Карејски типик. Када се постарао за све што је потребно манастиру и када је успоставио ред и правила у монашком животу повукао се у своју испосницу у Кареји где је проводио још строжији монашки живот.

За то време у Србији под притиском римске курије долази до поделе на православну Рашку Стевана Немањића и прокатоличку Зету Вукана Немањића. Међу њима чак бесни и грађански рат.

Суочен са потребом да помогне својој земљи, Саву, у Солуну три епископа производе у архимандрита.

АРХИМАНДРИТ САВА

На позив брата Стевана архимандрит Сава са 34 године долази у Србију и са собом доноси мошти оца Симеона. Ауторитет ове двојице светитеља у потпуности мири браћу и успоставља ред у Србији. Студеница постаје центар српског црквеног и духовног живота. Сава је проглашава архимандријом и са братом Стеваном почиње изградњу Жиче намењене за нови центар српске духовности. Све се почиње окретати око архимандрита Саве чији лик добија пуноћу и значај. У очима народа којем се он све више приближавао и силазио међу најниже и најсиромашније, почела се стварати о Сави легенда као о светитељу чија је молитва чудотворна. Његов строги монашки живот који је пооштраван повлачењем у испосницу изнад Студенице, његова мисионарска путовања по народу и неуморно ревновање за веру чинили су да је народ у њему гледао учитеља и свеца.

Полазећи из Свете Горе у Србију Свети Сава је са собом повео неколико ученика са намером да их упути у практичан рад. Све ово како је Свети Сава радио открива једну јасну мисао и одређен циљ. Када је помогао да се среди стање у земљи и кад је проучио прилике на терену Свети Сава је све јасније оцртавао смернице свога рада, стварање самосталне Српске Православне Цркве. Дакле игумановање у Хиландару и Студеници и учитељовање његово у народу била је завршна школа кроз коју је Свети Сава прошао за архиепископство своје, организовање и уређење самосталне Српске Цркве.

Године 1217. то јест десет година по повратку у Србију, Свети Сава се враћа на Свету Гору. Већ 1219. у новој дипломатској мисији. користећи политичке околности, он одлази у Никеју где од васељенског патријарха Манојла и цара Теодора Ласкариса добија чин Архиепископа Црпске Цркве и грамату о самосталности Српске Православне Цркве.

Ова вероватно најзначајнија дипломатска мисија коју је успешно завршио Свети Сава је била изузетно прецизно темпирана и спроведена у правом тј. најпогоднијем тренутку и на правом месту, користећи тренутну геополитичку ситуацију. Дипломатска умешност коју је исказао овом приликом говори о његовој зрелости и обавештености као и о правој процени. Димитрије Хоматијан и Теодор Анђел су вешто заобиђени а све је одрађено у складу са овлашћењима и са праксом у Православној Цркви.

АРХИЕПИСКОП САВА

Када је посвршавао послове, због којих је био дошао у Никеју, Свети Сава се није вратио директно у Србију већ је отишао у Свету Гору и ту остао дуже време. Углед Светог Саве међу монасима и раније је био велики, али када се као Архиепископ једне самосталне Цркве вратио међу Светогорце, посебно је порастао. Није претерано када његови биографи истичу да су на глас о његовом доласку „хрлили у Хиландар монаси из свих других светогорских манстира и из скитова, да виде Светог Саву и да буду благословени од њега“. Поред душевног утешења и благослова Сава је по већ традиционалном начину богато даривао и манастире и монахе. Али важан разлог за долазак у Хиландар је био што је ту Сава одабрао себи највредније људе и приволио их да са њим крену у Србију на задатак успостављања црквеног устројства. Напустивши Свету Гору дошао је у Солун и како Доментијан каже „ту преписа многе законске књиге и о успостављању вере, које требоваше његова саборна црква“. Ради се о Законоправилу који је Свети Сава превео или наложио превод, уз узимање свега оног што је важно за црквено-законску организацију за својину и лична права, а избегавајући све оно што би цару (византијском) или Васељенском патријарху дало било каква права уплива у српску сувереност. Првобитно Хиландарско Законоправило Свети Сава је допунио са 21 новом главом, са грађанским законима о цркви и обезбеђивању православне вере. Та генијалност у избору свега корисног је резултирала тиме да је ово Законоправило било основ за грађење не само Српске већ и за Бугарску и Руску Цркву.

По доласку у Србију Сава из Студенице прелази у Жичу и сазива Сабор на ком крунише брата Стевана краљевском круном. На тај начин Србија потпуно легално заокружује своју самосталност и независност.

У изградњи цркве Сава користи најквалитетније духовне кадрове које је довео и уз примерак Законоправила и друге потребне богоцрквене књиге шаље нове епископе да изграде црквене структуре. Седишта епархија била су у манастирима који су већ тада били економски добро обезбеђени. Свети Сава у Жичи, а остали: Зетски у Светог Арханђела Михаила на Превлаци код Котора, Хумски у Св. Богородице на Стону; Дабарски у Св. Николе на Лиму, Моравички у манастиру Светог Ахилија на Моравици, Будимљански у манастиру Светог Ђорђа, Топлички у манастиру Св. Николе, Хвостански у манастиру Св. Богородице, Рашка епископија је остала у манастиру Св. апостола Петра и Павла а за Призренског не знамо седиште. Основна законска књига наше Цркве била је Законоправило, исто оно које је Свети Сава саставио у Солуну, оригинал је чуван у Жичи а са њега су вршени нови преписи.

После смрти Стевана Првовенчаног, у септембру 1228. године, тешкоће Светог Саве су порасле. На њему је остала сва тежина његовог Отачаства, и он је морао бринути о свим духовним и световним проблемима друштва. Стога је његов ауторитет и значај порастао још више. Пет година је Сава био архиепископ у Србији под влашћу његовог синовца Краља Радослава и када је осетио да то неће угрозити стабилност и самосталност Цркве одлучио је да испуни своју давнашњу жељу и да посети Свету земљу. Желео је упознати места овоземаљског Христовог живота те упознати уређење и монашке колоније у Светој земљи и у Египту.

Још у пристаништу у Акону где се искрцао са лађе, дао је да се подигне манастир Светог Ђорђа као прихватилиште за српске хаџије које ће ту после одседати. На Синају је подигао манастир Светог Јована Богослова, Лавра Светог Саве Освећеног је прешла у српске руке, а манастир Св. Богородице на Синајском брду је појачан колонијом српских монаха. Тако је утемељено српско манаштво у Палестини које је силно цветало за време трајања српске средњовековне државности, и које је тамо развило богату књижевну делатност.

После Јерусалима Св.Сава посети цара Јована Ватаца и васељенског петријарха Германа 2. па оде на Свету Гору. Обишавши и Иверску лавру, Кареју и Ватопед подуже се задржа у Хиландару.

По повратку у Србију пуне четири године врши додатне реформе и уређења своје Цркве и њеног живота. Он је ишао по народу, окупљао га и просвећивао, одржавао црквене саборе на којима су узимали учешћа епископи, монаси и световни свештеници. У то време долази до промене на престолу под утицајем премена у окружењу. Теодор Анђел је после битке на Клокотници заробљен и ослепљен па најјачи владар Балкана постаје Јован Асен Други. Сава крунише Владислава а ускоро затим поново путује у Свету земљу. Желећи да осигура стабилност Српске Цркве и у случају своје смрти, он одступа са трона и препушта место новом архиепископу Арсенију Сремцу. Хтео је да за живота одреди себи наследника, човека у ког је веровао, и да га у послу који му је поверио подупре својим ауторитетом док овај не буде сам могао да уреже пут у стварност.

У пролеће 1234. Сава полази на ново путовање, како Доментијан вели “по трећи пут рестргну варљиве узе овога света, и одбаци јарам свој од себе, отиде последујући Ономе, који је рекао Где сам ја ту ће бити и мој слуга (Јов 12, 26). Посећује Јерусалим, Александрију и Синај, Антиохију и Цариград. Са Црног мора преко Бугарске се враћа у Србију али га смрт затиче у Трнову.

Предосећајући смрт своју пратњу са многим црквеним сасудама, књигама златом опточеним, многобројним моћима Светих и другим потрепштинама за своју Цркву шаље „са благословом свој деци својој“.

Ниједна личност у нашој прошлости није се урезала дубље у свест нашег народа од личности Светог Саве. Његови савременици доживели су га као учитеља и препородитеља и као духовног путовођу у живот вечни. Оно необично у личности Светог Саве, што су уочили и најпростији људи његовог времена било је саткано од необичног подвига и жртве Светитеља, који је умео да вечно сједини са практичним. Изванредан дипломата, велики државник и реалан политичар био је пре свега духовник и подвижник. Његов аскетизам и упућивање сопственим примером је основ за силно дивљење и љубав коју је за њега имао његов народ.

ДИПЛОМАТА

Прва дипломатска мисија је Сави поверена по доласку Симеона у Свету земљу. За боравка у Ватопеду међу игуманом манастира и двојицом српских монаха договорено је да Сава од цара затражи порушени манастир за градњу. Младић у црној ризи стиже са поклонима и као принц из сродничке куће одмах стиче симпатије Цара, те без противљења обезбеђује место за вечност свог православног народа. Хиландар може да се гради.

Српску црквену самосталност обезбеђује у једином могућем тренутку. Цариград је у рукама Латина а цар са васељенским патријархом у Никеји. Римска власт је подељена између цара Теодора Ласкариса у Никеји и Теодора Анђела, у то време најмоћнијег човека, који се у Епиру прогласио за цара самозванца. Уз цара Ласкариса је васељенски патријарх Манојло а уз Анђела је Епископ охридски Димитрије Хоматијан у чијој надлежности је сва територија српске државе. Васељенски патријарх је у власти да Српској Цркви да самосталност и то му је у овом тренутку „у интересу“ како би ослабио превише моћног Хоматијана. И мада је Теодор Анђел таст Радослава Немањића, Сава се обраћа на страну где је успех могућ и очекиван. И успева како у добијању потпуне самосталности тако у у погледу Архиепископског положаја.

Стрез из породице Асен долази у сукоб са Борилом те се ставља у службу Стевану Немањићу и територију данашње Македоније доноси у посед српске државе. Али ускоро се одмеће и утврђује у тврђави Просек (данашња Демир капија). Стеван у мисију шаље Саву који разговара са Стрезом покушавајући да га уразуми. Када је одбијен, Сава се повлачи и моли. Стрезови војници пред Савиним угледом подижу побуну и убијају Стреза Асена. Дипломатија другачијег типа али са великим успехом.

Михаило Анђео епирски 1214. године осваја Скадар. Сава долази да га моли да се избегну сукоби и да се међу сродницима не започиње рат. Анђео је тврдоглав. У пролеће 1215. године Михаила у кревету убија слуга.

ДРЖАВОТВОРАЦ

За српску државност у 12. веку све заслуге иду Савином оцу Немањи. Како он 1196. напушта власт и владарски положај оставља свом средњем сину Стевану, још недовољно чврста српска држава долази у положај да буде подељена међу завађеном браћом. Та родољубива мисао о обавези да учини све ради очувања државног оквира српског народа је јача од Савине љубави за живот посвећен Христу, и он доносећи најјачи могући ауторитет, мошти Светог Симеона (Немање), долази у Србију и мири браћу. Никада након тога не поставља се питање легитимног владара. Државно јединство је очувано.

Српска државност на нивоу владара са звањем великог жупана није примерена за тако велик народ и такво богатство какво је тадашње српско друштво. Тога је свестан и Стеван па тражи круну коју му по стању ствари може дати Папа или Цариградска Црква. Али како Цариграду у том тренутку није у интересу да територији на коју има аспирације подстиче у осамостаљивању, природно је да круна стиже из Рима. Сава користи тренутак унутрашњих тешкоћа ромејског друштва да обезбеди самосталност Српске Цркве, а тиме стиче право да крунише и српског краља. Државност српске државе је овим потезом дигнута високо тако да будућност никако није зависила од воље или интереса њених суседа. Овим Свети Сава далеко превазилази државотворност свога оца па би морао да буде сматран творцем српске државне самосталности.

ЦРКВА ХРИСТОВА

Свети Саво свакако није први увео хришћанство међу Србе, али га је тако учврстио међу Србима да оно више никад није престало да буде вера Срба. Православље проткано србском традицијом је чврсто урасло у народ. Још за време његовог овоземаљског живота почеле су да се стварају легенде о чудотворности и лековитости Савиног благослова. Постао је носилац свих легенди везаних за омиљене ликове из старе српске вере па је у њима преузео неке особине и врховног божанства у Срба. У стварности је због огромне љубави према свом народу одустао од живота који је желео, монашког и аскетског и постао организатор црквеног живота за добробит Срба. Црквено–народни сабори успостављени у његово време међу Србима су остали најважнији облик доношења важних и свеобавезујућих одлука све до двадесетог века и поред тога што је српски народ у то време већ дуго живео у туђим државама. Добијањем грамате о самосталности Српске Цркве и избором за првог Архиепископа Свети Сава је постао „оснивач Српске Православне Цркве“. Писањем Законоправила, Студеничког типика, Карејског типика и других дела створио је темељ а све своје умне и физичке снаге је уложио да што пре изгради божију кућу за свој народ.