СРБ

Зашто ''србски'' уместо ''српски''?

Није тачна тврдња да се овим крши правило језика, јер по реформи Вука Караџића србски је правилније него српски. По неким каснијим правилима, уведено је да су оба начина исправна, да би се на крају рекло како је једино ''српски'' правилно. Граматика налаже да се нека правила (у овом случају једначење сугласника по звучности) могу изоставити када је смисао угрожен, па је тако и овде исто могуће, јер се реч ''српски'' изводи из оруђа срп, а ''србски'' од имена христољубивог народа Срба. Готово све књиге и институције до почетка 20. века, користиле су реч ''србски'', па тако имамо Матицу Србску, Србску граматику (1838), Србске јуначке песме у издању Државне штампарије (1866)...

"Чедо моје, рука ти је вешта перу и хартији,
Бог те је одредио да нас ти први читко
запишеш у књигу народа на овоме свету,
да се заувек зна,
да смо били, да јесмо и да ће нас бити.
Јер народ који нема своје књиге и свога писма,
не може се назвати народом.

Написана реч траје дуже од уста
која су је изговорила и
грла из којих је довикнута и
ушију које су је чуле.
Траје вечно."

Завештања Стефана Немање (1)

»On peut du moins affirmer que, par l'abondance des voyelles, par l'heureuse fusion des sons doux et des sons rudes, la langue serbe est a la fois la plus harmonieuse et la plus heroique, la plus douce et la plus male de langues slaves. Elle commande avec plus de fermete que le russe, elle flatte, caresse et gemit avec plus de douceur que le polonais; elle sait au besoin heurter entre eux les sons avec plus de rudesse expressive que le boheme.«

Cyprien ROBERT, Professeur de litterature Slave au College de France, 1852.(2)

Превод:

„Можемо бар да тврдимо да је, обиљем самогласника, и срећним стапањем благих и оштрих гласова, Србски језик истовремено најхармоничнији и најхеројскији, најнежнији и најмужевнији од словенских језика. Он наређује са више чврстине од Руског, он ласка, милује и јеца са више благости него Пољски; по потреби зна да судари међусобно гласове са мало више изражајне оштрине него Чешки.”

Сипријан РОБЕР, професор Словенске књижевности на Колеџу Француске, 1852.

Од 1957. године у Србији званично, те и у обавезној службеној употреби, не постоји Србски језик и његово писмо — писмо Србског народа — Србска ћирилица. Зато су од тада све генерације у Србији тако и учене у школама и на универзитетима, и зато је многима, који нису у породицама или од пријатеља сазнали да постоји Србски језик и да има своје писмо, тешко да прихвате да Српскохрватски језик није језик Србског народа.

***

СРБ, СРБАЉ, СРБИЊ, СРБЉИН, СРБЉАК, СРБАДИЈА, СРБЉАНИН, СРБО

Даље реч Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб итд. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса итд. државним пословима.
...
Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег итд. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењима, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота. Ето какав значај садржи у себи име Србин итд. којим се зваху некада сви народи славенски.
...
Да Срб означава, и слободу и да се овим именом само онај зове из Србског народа, који је слободан, то сваки Србин зна.

Милош С. МИЛОЈЕВИЋ (3)

Када читалац наиђе на придев “српски” написан у облику “србски” прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора који није најбоље упознат са правилом једначења сугласника по звучности, које налаже да у овом случају Б прелази у П.

Па се често чује и примедба: “Овај није чуо за Вука Караџића”.

Но, да ли је заиста тако?


Облик “србски” користе углавном они који су врло добро упознати са овим правилом, те намерно скрећу пажњу на њега.

Многи се изненаде када чују да је и сам Вук Стефановић Караџић користио облик са словом Б.

Наиме, не само што је први речник штампан као “срБски” него и сам Вук о овом питању кореспондира са Владиком Лукијаном Мушицким, када му у свом писму наводи: “у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски”.

На овај део Мушицки одговара у свом следећем писму Караџићу речима: “србски, Србкиња мора остати… и Немци кажу Хабсбург, и ми љубко а не љупко… Да знам да ћете печатити Српски, а не Србски, расписивао бих на све стране и викао из петних жила да вам не дају ни крајцаре”.

Са оваквим ставом, верујемо, сложио би се и наш познати песник Павле Поповић Шабчанин, а нарочито Милица Стојадиновић Србкиња.

У то време је наша највећа песникиња била на врхунцу европске славе, а свом је имену сама додала наставак “Србкиња”.

Вук је с њом био у врло добрим односима и није забележено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.

На крају крајева, ту су и ондашње “Новине Србске” да пазе на језик.

Дакле, облик “србски” је доминирао у другој половини XИX века, једнако као што је у првој доминирао облик “сербски”, који се изговарао као “сјербски”.


Стандардизацијом језика Матица Србска усвојила је облик “српски”, што никако није спорно.

Међутим, неки наши данашњи лингвисти наводе врло разумљиве аргументе у одбарну облика “србски”.

Уочимо да кажемо и пишемо „сербски”, а не „серпски”, што је пример када и у придеву не примењујемо палатализацију на „б” испред „с”.

У нашем језику, када је правило очувања корена властите именице у сукобу с другим правилом, онда дајемо предност првом. На пример, Бања Лука повлачи: у Бања Луки (а не: у „Бања Луци”), док заједничка именица лука повлачи: у луци.

Сматрамо да Србкињама и Србима не може и не треба да буде тешко да изговоре и пишу Србкиња, Србство, Србски језик, Србски правопис... Тиме се остварује нагласак на првом слогу СРБ и задржава његов дугоузлазни акценат.

То може да буде тешко странцима (у почетку, али не мора, ако им се тачно објасни изговор). Сваки народ развија природно свој језик према својој осебујности, а не ради странаца.

Треба да се очува изговор и писање корена срб у речима изведеним од властите именице СРБ. На пример: Србкиња, Србство, Србски говор...

Свесни смо да је претходно изложено супротно досадашњим увреженим и опште прихваћеним правилима („српскохрватског језика”) по овим питањима. Мислимо да она треба да буду промењена како смо назначили те предлажемо да то буде опште прихваћено и унето у Устав.

ЛИТЕРАТУРА:

(1) Милета МЕДИЋ, „Завештање Стефана Немање”, Билефелд, 1998.

(2) Cyprien ROBERT, Le MONDE SLAVE, I, Passard, Paris, str. 95, 1852.

(3) М. С. Милојевић, Одломци Историје Срба и српских — југославенских — земаља у Турској и Аустрији, И Свеска, стр. 22-24, Београд, Државна штампарија, 1872. Цело је дело помогло Србско учено друштво са 70 дуката цес.