Оба ова
датума су од историјског значаја за Сомбор и Сомборце, а овом приликом желим да
осветлим шта су они од жељене слободе заиста донели.
После
„бечког слома турске војске“ дошло је до офанзиве аустријске војске и до
преузимања власти над освојеним територијама. При доласку на овај терен
аустријске трупе су затекле Србе, Буњевце и Шокце. Ову слику најбоље приказују
резултати пописа из 1715. године кад је на територији Бачке (укључујући
територију која је остала у Мађарској), било пописано око 100 000 становника са
апсолутно већинским јужнословенским живљем у свим насељеним местима, изузев
војне посаде Петроварадина, од чак 97,6% Словена од чега 70 %православних Срба
и 30% Буњеваца и Шокаца.
Још је
патријарх Арсеније Чарнојевић после Српског народног сабора у Баји 1694. године
тражио од цара да новопридошле Србе насели компактно као војнике, подложне само
цару, у једној од већ тада густо насељених области Србима и то: Малу Влашку (област
око Пакраца и Дарувара), Славонију до реке Илове и Срем или Куманску долину (Стари
назив за Бачку) или Ђулинску и Арадску област северно од реке Мориш. Али бечка
политика је била противна било каквим правима Срба, јер су они монархији били
потребни само као живо месо за разне ратове и као штит према Турцима. Чим је
опасност од турског повратка прошла, Беч је одлучио да укине војне границе и
шанчеве, а са њима и све привилегије које су Срби у Великој сеоби добили. Зато Сомборци,
којима је претило да од слободних граничара постану паори беземљаши, у
заједничкој акцији Срба и Буњеваца, траже бољи статус, и пружа им се прилика да
га откупе за 150.000 рајнских форинти. Огромна сума их је утерала у дужничко
ропство до 1806. године када коначно успевају да отплате дуг који је укупно са
каматама износио око 225.000 р.ф. А да ли су тиме купили слободу?
